|
         |
 |
Ne može se reći da je ova gljivarska sezona do sada bila loša. Poslednjih godina skoro naviknuti na gljivarske katastrofe (2012., 2013.), moram zaključiti da je ova tekuća pružila pregršt gljivarskih radosti. Ovde bih opisao ranoseptembarske dogodovštine. |
Prilično retka vrsta, Aureoboletus gentilis.
|
|
Od svih priča koje zagolicaju maštu gljivara na našim redovnim sastancima, ponajviše me zaokupe kazivanja o pupavkama, muharama, preslicama, kazivanja o rodu Amanita. Na jednom od sastanaka krajem avgusta, kada smo se već organizovali za, tada predstojeću izložbu gljiva 17.09., Goca je na sastanak donela nekoliko kneginja (A. caesarea). To naravno nije bilo nikakvo iznenađenje jer su glavni meseci kneginje, upravo avgust i septembar. Zato i postoji naziv za ovu gljivu ilinjača, pošto se javlja u avgustu, negde oko svetog Ilije. Iznenađenje i to veliko je bilo Gocina priča da je te kneginje našla u šumi čiste bukve!
|
Najčešće na bukovim panjevima, Panus conchatus.
|
|
Ja jesam nalazio kneginje ispod bukvi ali uvek je tu u blizini bio hrast. Proveravao sam sve te priče i nekako je uvek ispadalo da je, bez obzira na vrstu šume, uvek u blizini plodnog tela Amanita caesarea bio njen mikorizni domaćin hrast (najčešće cer). Na Gocino uveravanje da se radi o čistoj bukovoj šumi, odmahivao sam sa nevericom. Za skoro dvadeset godina gljivarenja i proučavanja gljiva, nikada nisam sreo kneginju, a da u blizini nije bio hrast. Čvrsto sam odlučio da odmah posetim opisanu šumu. To odmah je bilo za nedelju dana, jer jednostavno i pored najveće želje, nije se moglo pre. To me je plašilo jer je tih proteklih 7 dana bilo sušno i veoma toplo. Doduše, baš dan pre velike potrage pala je jedna kiša ali ona naravno nije imala uticaja na plodna tela koja su nas očekivala u toj tajanstvenoj šumi.
|
Veličanstven prizor, kneginja u bukvi.
|
|
Ekspediciju smo činili Đole i ja. Dok farovi razgrću jutarnju maglu, zamišljam šta bi moglo da me očekuje na cilju. Pokušavam i jednostavno ne mogu da stvorim tu sliku, čista i tamna bukva, visoke krošnje, a dole u lišću kneginja, nemoguće. Doduše, pre ove potrage sam ponovo kopao po literaturi za domaćinom kneginje i na jednom mestu našao da se pored hrasta, pitomog kestena, bora (mediteran), stidljivo pominje i bukva. S obzirom da je kneginja izrazito termofilna i heliofilna vrsta, tamna bukova šuma nije mogla biti njeno stanište. Uzan asfaltni put se završava, nalazim mesto da ostavim kola. Ispred mene zjapi ogromna rupetina, ulaz u bukovu šumu. Sveže je, magla je, sunce još nije izašlo. Čim smo zakoračili pod krošnje usledio je uspon. Polako brekćemo uzbrdo, Đole odmah bira neki svoj poseban put i nestaje u povlačećoj pomračini. Goca mi je objašnjavala gde je to mesto ali se nešto ne snalazim. Ono što odmah primećujem, radi se o čistoj sastojini bukve ali strašno sečenoj. Pet panjeva, jedna bukva, u ovoj šumi drvoseče milosti i duše nemaju. Ja bih rekao nemaju ni reda ni sistema, više mi liči na šumokradice.
|
Prezreli i izjedeni primerci kneginje ali u bukvi.
|
|
Zbog veoma proređene šume, na mnogim mestima stelja je osunčana dobrim delom dana. U podnožju jednog stabla izrasta žuti vrganjčić (Aureoboletus gentilis, ima još puno sinonima). Ne viđam ga baš često, pogotovo u bukvi. Dozivam Đoleta, još sam na šumskom putu ali kraj ne poznajem. Naravno odgovora nema, ko zna gde je Đole. Teren je dosta strm, ispresecan vododerinama, koje na nekim mestima prave neprelazne prepreke, a u šumi neprelazno mora obilazno. Na jednom od mnogobrojnih panjeva evo gljive Panus conchatus. Najčešće je viđam baš na opisanom staništu. Oborena, ostavljena stabla i okresane grane me sapliću i znatno otežavaju hodanje. Nailazim na mali deo šume koji nije sečen, mlade bukve i čisti tepih od lišća. Pomrčina je još uvek na snazi. U tom testu koje razvlači nadolazeće sunce primećujem siluetu pri zemlji. Zaustavljam disanje, rogačim oči, prelećem ta dva tri koraka, klečim, razgrćem lišće. Ispred mene je mlad primerak kneginje u čistoj bukvi. Prvi hrast je kilometar daleko. Fotografišem ovaj, za mene posebno svečani trenutak. Kada gljivar u prirodi ugleda nešto po prvi put za skoro dvadeset godina šumskih avantura, a da to nešto nije video ni u knjigama, to je više nego svečani trenutak, to je uzvišeni trenutak. Zagrćem usamljenu kneginju i nastavljam dalje, šuma ispred mene je nekako drugačija. Deluje mi nekako svečano, plemenito. Nedaleko od prvog nalaza evo još dve kneginje, stare su i polupojedene od puževa (oni uvek prvo jedu listiće, znaju šta je dobro). Evo još jednog mladog primerka, svuda oko mene je samo bukva. Ushićen nastavljam dalje. Ono što najviše srećem od gljiva, kojih ima tek sporadično, su buseni sasa, uglavnom, u bukvi česte žute sase i ređe trobojne sase. Ponekad sam znao da sretnem i potpune viline krugove od ovih gljiva. Sase vole bukvu.
|
Žuta sasa, Ramaria flava, nije baš retka vrsta.
|
|
Pravih vrganja ima ali su već u fazi truljenja, njihov talas je bio pre 7 do 10 dana. Međutim, nalazim sjajne primerke vrganja sa crvenim porama. Radi se o vrsti Boletus luteocupreus. Plodna tela su vidljivo nagrižena od neke veće šumske životinje, možda zeca ili srndaća. U svakom slučaju retka prilika da se ova gljiva uslika u prirodi. Iako sam je susretao i u hrastovim šumama, to nikako nije bilo često.
|
Sjajan prizor u šumi, Boletus luteocupreus (neki bi rekli Imperator).
|
|
Nevidljivi put me vuče u potok. Uz samu klisuru vodi razlokani šumski put, kojim su drvoseče izvukle, čini se već dve trećine šume. Na stranama potoka ima više gljiva, pobegle su od suše. Nalazim na vitku lisičarku (Cantharellus ferruginascens), bledo žutih, čak zelenkastih plodnih tela, koja vidno posmeđuju na dodir. Ovu gljivu sam nalazio samo u bukovoj šumi. Uopšte, ubedljivo najviše vrsta iz ovog roda raste u bukovoj šumi.
|
Dileme nema, ovo je posebna vrsta lisičarke, Cantharellus ferruginascens.
|
|
Pored jednog bukovog panja, bela drška i beo narebren šeširić. Drška se ispod zemlje duboko, duboko produžavala. Retko ćete i u literaturi naći ovu gljivu, Oudemansiella hygrophoroides (ili po novom Hymenopellis h.). Obično poslednjih godina ubeležim po 5 do 10 novih vrsta godišnje u moju beležnicu. Ovo je jedna od njih.
|
Po prvi put susret sa Oudemansiella hygrophoroides.
|
|
Đole se konačno pojavljuje, taman kada treba da krenemo. Mokar sam, izmoren, gladan, žedan, ništa od toga ne osećam. Žurim kući da pogledam fotografije kojima sam zarobio jedan treptaj prirode. Kojom brzinom seku ovu šumu, drugu priliku možda neću imati.
|
|
|
